| * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * OBROBJA * POBOCZA * KRAJNICE * RUBOVI * |
 Broj 3-4 (37-38) DECEMBAR 2009 ISSN 1505-1676 |
hrvatska književnost, hrvatska poezija
|
 o autorkinazad |
Ivana Simiĉ Bodrožiĉ* * *Mogla sam se zaljubiti u tog starog PjesnikaDok je rukama po zraku objašnjavao urbanistički plan grada Pretraživao je prstima džepove regija, sjedili smo blizu Htjela sam se podmetnuti nekom u ljupkom parku Pokazivao je prema gore, činilo se da ĉe pokret popratiti pucanj S nekoga tornja, treskom je pustio šake na stol, Pojavio se baš kada su mi laktovi trebali zagrebati po betonu, Iznenada me primio za ruku i rekao: Sada ti je valjda jasno zašto je centar još neobnovljen.
* * *Dragi Bog prebiva u detalju,ali mi veĉ dugo ne vodimo ljubav suvišnim pokretima.
Sjeĉaš li se kad si mi jedanput
Uplašila sam se, ali ti napravio se sve, sve, Od ničega se tada nije moglo umrijeti. Sada je drugo.
Detalj prebiva u meni,
Odgovaram za jedan cijeli svijet,
Svijet i ja ostajemo sami umotani u malo
Čekamo da padne mrak jer danas se od svega može…
* * *Jutros su me iz kreveta digle trešnje,Tko zna dokle bih se tako pretvarala da spavam, Da se nisam sjetila njih, u frižideru na najdonjoj polici. Stigle su jučer, samo za mene, donio ih je dečko Koji je nekada bio zaljubljen u mene, a sada ima Sina i ženu i neku zamršenu situaciju oko toga. Zvao me je da siđem, dolje pred zgradu, Nisam mogla jer je moje dijete spavalo, pa je on došao gore. Poljubio me u obraz i dao mi punu vreĉu tamno crvenih trešanja, Zvala sam ga da uđe, a ona je iz sobe zvala mama, mama… Pitao me je kad se mislim udebljati i rekao da se Uopĉe ne mijenjam, a ja sam se samo smijala. Mislim da je još uvijek malo zaljubljen u mene, Dok mi glatke trešnje pucaju pod zubima I stvarno mi se čini da se nisam puno promijenila. Sinoĉ dok smo ležali u krevetu pitala sam muža je li vidio Koliko trešanja imamo u frižideru, rekao je da nije, Ali ja sam mu svejedno ispričala kako sam ih dobila. Rekao je super, a ja sam pitala ne bi li trebao biti ljubomoran, Da je došao bez trešanja bio bih, odgovorio je. Diže se, odlazi isključiti telefon, a onda me grli s leđa i ljubi u vrat, Nad mene se nadvija sjena, neka žena ga zove, rano ujutro, Nešto mu govori ili samo šuti, svi znamo da je luda, Ali ja mislim da je možda malo zaljubljena u njega, Zamišljam da se radi o kratko ošišanoj studentici Ili sredovječnoj ženi koja nije ni znala da živi dok nije Ugledala njega i to mi se sviđa, ali opet možda Zato nije primijetio trešnje.
* * *Prošli smo mrtvu pticu.Kako se našla tamo, točno na bijeloj crti, One bi trebale imati taj osjeĉaj, Spasiti se nekako od kotača. Kada vozim, tisuĉu puta, ti vrapci Uvijek izrone na drugoj strani, Nikada ne ostanu dolje. Još jedna mrtva ptica
Nakon nekoliko kilometara u suprotnom traku. Tračak nade.
Jel pada mrak, mama?
Ivana Simiĉ Bodrožiĉ
|
| hrvatska književnost, hrvatska poezija |